Psihoterapeut

Iako dosadašnji pokazatelji efekata niti potkrepljuju, niti opovrgavaju ovaj stil promovisanja sopstvenih programa, godinama već kako u svetskoj, tako i domaćoj propagandi, regularno mesto zauzimaju medjusobna javna podmetanja i blaćenja protivkandidata.

Bez obzira na motive pojedinih izbornih štabova (postizanje kratkoročnog šok efekta ili možda promene stavova na duže staze kao u slučaju ’sleeper effect-a’, ili učvršćivanje stavova postojećih pristalica…), izgleda da ima dosta interesenata koji s užitkom prate ‘kako leti perje’. No, kakav god ishod negativne kampanje izazivale (neretko i kontraproduktivan u vidu blage mučnine i gadjenja) sa svakim se ‘incidentom’ skreće pažnja javnosti od procenjivanja validnosti argumenata pojedinih strana, kao i od ekstrapolacije u kom će se smeru dalje odvijati dogadjaji kada nečiji konkretni planovi i programi postanu deo svakodnevnice.

Od prvih primera video propagande, kakav je klip ‘The Daisy’ ( korišćen u kampanji L.Johnson-a, davne 1964.) stvari su se kreativno razmahale, kao u ovoj parodiji:

.

. 

.

. 

MJ

.

.

.

.

Na prvi pogled bezazlen, neverbalno uniformno uredjen kontekst, bez ikakvih mogućih posledica po osobu koja se zadesno nalazi u tom neobičnom, ako ne i smešnom okolišu…..

Brzo skeniranje i procesiranje podataka o socijalnom kontekstu, strelovito prodire u zonu ukorenjenih primordijalnih strahova (da, da, kolektivno nesvesno).

Naizgled nepotreban, milenijumima otupeo mehanizam potrebe za pribijanjem i pripadanjem grupi u cilju povećavanja šansi za preživljavanje u okruženju gde je bilo potrebno možda i danima tragati za hranom, skloništem i isto tako braniti od srodnih grupacija, oživljava u apsurdnoj sceni lifta.

Ovakvo iskustvo, zabeleženo bezbroj puta kroz istoriju civilizacije, vrlo brzo možemo iznova doživeti ukoliko ispratimo dnevno-političke stranice svetske štampe. Odvojene od autora i od onoga o čemu piše, reči i rečenice sa ciljem da stimulišu promišljanje, sve više zamenjuju slike, koje imaju mogućnost da postignu višestruko dalekosežniji efekat prenošenja poruka. Gledalac se lako saživljava sa vidjenim. Pojedine vizuelne scene istrgnute iz celine, uz uverljivi glas iz pozadine koji interpretira imaju mogućnost kreiranja predstava.

1954. godine, G. Allport je objavio delo “Priroda predrasuda”, objašnjavajući kako prirodni procesi pripadanja grupi i uobličavanja zajedničkih stavova i vrednosti mogu biti manipulisani u cilju povećavanja eskalacije nasilja kompletne grupe. Model koji mu je poslužio bio je nacistički, koji je negovanjem predrasuda pripremio tle za holokauste. Vešto manipulišući, negovano je kategorijalno mišljenje sa jasno označenom grupacijom koja je doživljena kao kriminogena i zločinačka, koja ne miruje i stalno je usmerena na razbijanje svega vrednog i neophodnog za preživljavanje čitavog naroda. Time je bilo opravdano biti častan gradjanin koji će motriti i obaveštavati, a kako eskalira sumnja, prozivati, preispitivati i na posletku kažnjavati prokažene.

Skini šešir, stavi šešir, skini šešir, stavi šešir……

.

. 

MJ

.

Elegantni misaoni problem, Frank Jackson-a (1982), podstiče razmišljanje o distinktivnoj razlici između znanja o nečemu i iskustvenog saznavanja.

Mary, briljantna naučnica, nekim čudom, ceo svoj život provodi u dihotomiji crno-bele prostorije, koristeći isključivo crno-belu tehnologiju (TV monitor) prilikom saznavanja o svetu. Postaje specijalista za neurofiziologiju vida, upoznata sa svim bitnim fizičkim zakonitostima i naučnim saznanjima i pretpostavkama o prirodi svetla i neuropsihologije opažanja.

Autor postavlja pitanje- Šta bi se dogodilo kada bi ona konačno sa izlaskom iz postojećih okvira prostorije ili posmatranjem TV-a u boji imala po prvi put iskustvo vidjenja crvene boje koju je do tada jedino zamišljala? Da li bi ona tek tada u stvari upoznala suštinski kvalitet boja koji je izostajao bez obzira na niz fizikalističkih činjenica koje je i ranije posedovala?

. 

. 

Čuveni Kineski nacionalni eksperiment Ned Block-a, na sličan način poziva nas da zamislimo mnogoljudnu kinesku populaciju udruženu u zajedničkom preformansu u kome bi svaki pojedinac opremljen telefonom i sa kontakt listom suseda na dat znak počeo transmisiju u cilju oponašanja funkcionisanja nervnog sistema prilikom prenošenja signala bola. Autor se pita da li bi proces u kome bi svaki pojedinac imitirao pojedinačni neuron koji je u datom trenutku aktiviran i potom prenosio susednim neuronima informaciju o bolu značio da je u tom trenutku cela kineska nacija u bolu.

Navedene filozofske dileme stimulisale su raznovrsna razmišljanja i nesaglasja medju niz autora, koji su preispitivali svaku premisu, kao i zaključke u datim logičkim problemima ukazujući na kompleksnost u kojoj izmiče jasna vizija mogućnosti sagledavanja i prenošenja konačne istine.

No, kao i u svim dijalektičkim zaključcima, nije teško prepoznati balans suprotnosti. Nasuprot, Mary-nog crno-belog oskudnog okvira, kojim Jackson metaforično ističe značaj iskustvenog saznanja, nije teško zamisliti da iskustvo samo po sebi, ne vredi bez posedovanja naučnih saznanja o prirodnim ili društvenim pojavama (and vice-versa, jel).

MJ

.

Prilikom promocije svoje knjige “The Puppet and the Dwarf”, Žižek govori, između ostalog i o nekadašnjim i sadašnjim modelima vaspitanja dece.

.

.

Žižek: “Recimo da imate jednog staromodnog oca, nedelja je i trebate da idete u posetu baki. Vas ‘totalitarni’ otac kaže:”Baš me briga da li ti se ide ili ne, ima da ideš!”. Vi, iako ste dete, shvatate da nemate baš izbora i pokoravate se njegovoj volji.

U sledećoj situaciji imate ‘tolerantnog’, post-modernog oca, koji kaže: “Znaš koliko te baka voli, ali bez obzira na to, ti treba da je posetiš jedino ako ti to stvarno želiš”.

A svako dete zna da ovaj na prvi pogled, slobodan izbor, sadrži čak jače naređenje, a to je:”Ne samo da moras da posetiš baku, nego to moraš i da voliš!”

To vam je jedan primer kako na prvi pogled davanje nekom izbora u sebi krije mnogo jaču instrukciju.”

Voditelj: “Da li to znači da se trebamo vratiti na onog oca koji na pitanje: ”Zašto?”, odgovara: “Zato, jer sam ja tako rekao!””

Žižek: “Apsolutno, poštenije je.”

.

.

U naslovljenoj knjizi, Žižek se poigrava sa različitim perspektivama i značenjima osnovnih religijskih (prevashodno hrišćanskih), kao i šire gledano, moralno-etičkih postulata koji se svakodnevno prepliću kroz različite socijalne relacije u modernom društvu izravno ih dovodeći u vezu sa intrapsihičkom dinamikom pojedinca.

U njima prepoznaje perfidnu patvornost i hipokriziju (kako on to često naziva, perverznost) iza manifestnog zalaganja za ideje čistote, humanosti, težnje ka višem.

Nastavimo li da se dalje poigravamo sa idejom o slobodi izbora kao apsolutnoj vrednosti per se, ne samo da otkrivamo iluzornost i nedostižnost iste, nego je moguće prepoznati da u domenu ostvarivanja većeg nivoa slobode, osoba vrlo lako može da ‘sklizne’ ka domenu bezobzirnosti, postepenim lišavanjem vlastite odgovornosti za sopstvene postupke i izbore u odnosu na sebe, druge osobe ili različiti kontekst.

Iz date perspektive, izgleda mnogo berićetnije imati ‘dobrog starog totalitarno- patrijahalnog oca’ koji nameće prinudu, jer to olakšava proces odvajanja od sagledavanja sebe kroz investiranje u proces projektovanja (gde otac oživljava sa lošim, ako ne i demonskim značenjem).

Postmoderni otac (koji i liberalizuje i limitira), ukoliko ima sluh za razvojne mogućnosti deteta, postepeno predočava kompleksnost sveta i odnosa u njemu, svest o mogućim posledicama sopstvenih izbora i time utiče da proces internalizacije različitih vrednosti i ostavlja prostor za vlastitu refleksivnost i inicijativu.

No, kao i uvek, mišljenje u kategorijalnim suprotnostima samo simplifikuje stvari koje to nisu.

MJ

.