Psihoterapeut

Прође недеља 25.05. неприметно.

Из ко зна којих ‘изгубљених’ неуралних транзита израста фрагмент представе о некадашњим епопејама поводом Дана Младости. Замишљена ‘недужно’ као симбол рађања свих будућих поколења, а у духу покоравања љубави врховном владару-поретку.

Сцена позната- Устрептали младић/девојка, истакнути по својим успесима, са штафетом у руци, ће имати прилику да лично види и искаже поруку свих (’…ми ти се кунемо…’) нашем драгом, вољеном, Маршалу Јосипу Брозу (а.к.а. љубичици белој). Помно ће се мотрити на сваки Титов гег или омашку у говору, која ће преко ноћи постати благодетни знак мудрости или људскости (тада врло ретки у маси би смели гласно рећи старости или и првобитне неукости).

.

.

30-так година касније, одавно без годишњег поткрепљивања, далеко од сећања да је и била једном та Југославија, запитам се где наизглед нестају стари, више не важећи имиџи, гласови, звуци и покрети. Колико уствари време које брзо меље и помеће стара збивања стално изнова нам скреће погледе и мисли на след непосредних брзих токова свежих информација.

Тако се Ликови, без којих се некада није могло, полако пресељавају у архиве, са повременим покушајима да оживе у плакатним или историјским издањима. Они дубље емотивно поткрепљени доживљаји попут реминисценција ће носталгично блеснути побуђени неким актуелним тренутком.

.

MJ

Колико чудновато како је могуће установити често опозитна лица и наличја истог доживљаја. По питању слушања временске прогнозе ко није безброј пута препознао да се бори са интензивним доживљајем досаде, или да се спонтано искључи пратећи властити ‘мисаони дух’, који је већ одлутао неким много занимљивијим током. Несумљиво изазов за временске коментаторе, који често својом одећом и шармантним наступом жуде да изазову промену код својих гледаоца.

Ситуација постаје знатно промењена, уколико наша непосредна стварност, или извесност одигравања неког збивања зависи од тих истих временских прилика. Да и не говоримо како се читава ситуација мења са неприликама које често изненадно доносе ћуди природе.

То ме подсећа на моју фасцинацију призором изненадне појаве жаба на улицама после доброг летњег пљуска. Вероватно у складу са тадашњим дечјим егоцентричним погледом на свет сам се питала зашто толико жабе воле кишу, скоро у потпуности несвесна у каквој фрци се налазе ова водоземна бића, као и вероватно остали ‘створови’ чији је еко-систем у директној условљености са надолазећом водом. Ко зна колико је у ствари бића о којима ми и немамо представу у таквим приликама током ноћи мењало или бранило властито станиште од надолазећих уљеза одскорашњих бескућника.

.

.

МЈ

Od nedavno prelistavam Dawkins-ov roman Sebičan Gen, koji dovodi u pitanje postojanje altruizma. Niz uobičajenih primera, koji su ranije isticani u široj literaturi, kako pojedine jedinke često komuniciraju u cilju očuvanja potomstva i vrste, autor postupno dekonstruiše uvodeći nova značenja u odnosu na ideju o osnovnoj evolucionoj jedinici multiplikovanja i razmene- genima. Pri tome, sama specifična vrsta i nije toliko bitna u priči o primordijalnom genskom čorbuljaku koji je kroz više milenijsko krčkanje uspešno gradio sve složenije forme života. Stoga, po njemu, ‘urodjeni’ altruizam i nikada nije zauzimao visoko mesto u evolucionoj lestvici.

Čitajući ovu knjigu, prisetila sam se priče o gladnom vojniku, koji svojim promućurstvom dok traje začinjavanje klin čorbe od namćoraste škrte babe nevoljno čini dobru Samarićanku. Iako je od samog starta starica ocrnjena, ni sam dovitljivi vojnik u celoj priči nije cvećka- ostaje neodvojiv od sopstvene ogoljene gladi kao motiva, a verovatno i slasti nadigravanja i dominacije u odnosu na babine potajne ‘gladi’.

.

.

Pitanje samosvesti i svesti, kao neodvojivih funkcija, koje krase čoveka i uz koje svaki pojedinac može da ima beneficije usled sagledavanja dugoročnih sopstvenih i širih perspektiva opet aktualizuje dileme o altruističkom kao potrebnom i verifikovanom idealu.

No, nije teško pretpostaviti da se problem opstanka ideje altruizma (po Dawkins-ovom prilično strogom kriterijumu, težnja očuvanja šire dobrobiti nauštrb sopstvene), nužno postavlja u sistemima gde po default-u mnogo toga suštinski izostaje, a učesnici žive sa neminovnim strahovima, što naprosto podstiče i pogoni u dejstvo one manje vidljive delove sante leda. U takvim uslovima, upravo potpomognuti tom svešću i samosvešću, možda pojedini neće odabrati altruisitički naspram egoističkog principa.

MJ

.

U seriji experimenata u periodu dužem od 6 godina (1968-1974)  pri vrtiću Stanfordskog Univerziteta, ispitivano je u više navrata oko 550 dece, prosečnog uzrasta oko 4 godine. Eksperiment je vodio Walter Mischel, koji je zamislio zanimljivu problemsku situaciju. Svakom detetu bi predočio nakon što bi mu pružio čokoladicu da će dobiti dve, ukoliko sačeka dok se eksperimenatator ne vrati. Pred njih bi stavio zvonce na sto, da mogu da prekinu neprijatno čekanje. U svakom slučaju kako god da izaberu sledio im je početni ulog.

Osim zanimljivih podataka o različitim uzrasnim mogućnostima odolevanju pred iskušenjem (dobar deo najmladjih predškolaca bez obzira na sopstvenu želju da udvostruče ulog, često bi odmah po izlasku eksperimentatora pojeli slatkiš), ova longitudionalna studija je omogućila da se posmatra šta se dešavalo sa istim pojedincima koji su diferencirani u odnosu na početnu mogućnost odlaganja gratifikacije. U tu svrhu je ista populacija sada već odraslih osoba više puta ponovno ispitivana.

.

.

Na prvi pogled bezazlena situacija izlaganja čokoladnom iskušenju predškolaca i njihova trenutna/ odložena reakcija prepoznata je kao vitalni prediktivni pokazatelj njihovog kasnijeg uspeha u životu (počev od akademskih postignuća, stabilnosti i zadovoljstva na ličnom, emotivnom, interpersonalnom planu, uz veći stepen samopouzdanja, efikasnosti, izbegavanje konflikata ili stvaranje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i slično ).

Koliko god nepopularno zvučalo, odlaganje neposrednog udovoljavanja sopstvenoj želji, odnosno mogućnost samokontrole i afektivne regulacije kroz voljno usmeravanje pažnje sa vrlo poželjnog sadržaja koji naizgled može trenutno da pruži satisfakciju, ka podsećanju na bitnije dugoročnije ciljeve se ispostavlja kao ključni elemenat strategije suočavanja sa distresom, različitim frustracijama i neprijatnostima u životu.

.

MJ

.

.

Priroda procesa u ritualima kao da svojom težnjom ka obnavljanju istovetnih sekvenci potire prolaznost vremena i svedoči o kontinuitetu postojanja osobe kao posebne jedinke ili dela šire zajednice. U isto vreme, kao da na metaforičan način ovladava nepoznatim silama, čime se otklanjaju pretnje koje mogu da naruše lični ili širi sklad.

Egzistencijalistička filozofija, medju univerzalnim obeležjima vezanim za ljudsku egzistenciju, prepoznaje strepnju u odnosu na predstojeću neizvesnost kao neizbežnu pratnju svakodnevnice. Ne čudi stoga, šta za osnovne ritmove života se učvršćuju i pojedine ritualizarane radnje uvežbavane u porodičnom okruženju kroz prihvatanje zajedničke shemate po kojoj ukućani strukturiraju vlastito vreme ili aktivnosti. Ukoliko uspevaju da isprate sopstveni ustaljeni tok, utoliko dostižu i željeni mir i harmoniju porodičnog doma. Tako sa vaspitanjem deteta svi opet učvršćuju sistem verovanja i vrednovanja, kako više ne bi morali da se preispituju, nego nesmetano da žive i rade.

.

.

Uvek iznova u šire prihvaćenim ritualima, ljudi su se mogli podsetiti poznatog. Automatski bi pojačavali osnovne ritmove i samoregulativne mehanizme. Oživljavale bi uspomene na prvobitne identifikaciono-relacione sheme u sklopu širih zbivanja ili socijalnih obrazaca.
Na posletku to i jeste u cilju očuvanja zajedničke ideologije koja čini duhovnu vezivnu potku koja omogućava opstajanje specifičnog društvenog statusnog poretka ili uredjenja.

Rituali su poput bedema, uvek bili pred udarom dinamike kulturnih promena (neizostavna mešanja različitih kultura i naroda kroz migracije, vojne pohode i ratove, društvene krize i unutarnje prevrate, tehnološki i naučni napredak). U njihovu odbranu u prvom redu bi stajali institucionalizovani predstavnici religije, ili kulturno-duhovne tradicije ili pripadnici stabilne vladajuće interesne sfere.
Uvek slično, mireći nepomirljivo- težnju za sopstvenom društvenom ekspanzijom (kroz želju za pokazivanjem sopstvene moći, obično kroz ustaljeni ritam igre ceremonijalnog prikazivanja poglavara i podanika) u odnosu na strepnju pred intruzijom pripadnika ostalih svetova.
I uvek sa tendencijom prava na ustaljenost koja proizilazi iz samododeljenog prava na definisanje istine.

Ritualna koreografija naše stvarnosti omogućava da se godinama unazad odigrava čudan spoj različitih ideoloških svetova. Oslobodjen kućnog pritvora, Uskršnji zeka po obavljanju svoje hrišćanske misije će okrenuti glavu u odnosu na predstojeću Prvomajsku proslavu, bez crvenog barjaka, sada već ošamućenog proletarijata. U osnovi ove pojave, bez obzira što je zub vremena dobrano načeo oba ova tako različita sistema verovanja, opstaje ljudska potreba za poznatim i prepoznatljivim ritualnim uljuljkivanjem koje će bar trenutno odagnati strepnju i neizvesnost koja nas svakodnevno prati.

MJ

.