Psihoterapeut

.

.

Претпостављам да аутори басни, попут оне о лаву и мишу и томе сличних, заокупљени преношењем поука намењеним људима, заправо и нису имали никаква сазнања о могућностима учења и памћења самих актера басни.

Како се може видети из прилога, ствар итекако функционише кад су лавови у питању. Без обзира на довољно дугу просторну и временску одвојеност од задњег виђања, лав очито није заборавио своје старе пријатеље и за кратко време је опет пожелео да се игра и мази.

Но, уколико се обрати пажња на телесни став и гестикулацију његових пријатеља, од почетних позиција и става на каучу, где су телесно јасно стављали до знања, како они не желе да иницирају било какав сувишан контакт са младунчетом, при новом сусрету су се суочили са свом присношћу одраслог лавовског загрљаја. Ако ништа друго, требало је прихватити радост тешку више стотина кила.

.

MJ

Јуче, када сам питала своју ћерку какви су јој планови, к’о из топа је уследио овакав одговор. Биће да је у трену претпоставила, да сам превидела за њу битан факат- почетак летњег распуста. Судећи по реакцији, да се претпоставити дубоко уверење да је она свој одмор итекако поштено заслужила и властити ум сада може да упошљава по сопственом нахођењу, без полагања рачуна другима до даљњег.

Широко заступљену цикличност у природи, није лако транспоновати и испратити на унутарпсихичком плану. Но, пре или касније, свако открива, свој унутрашњи ритам, са уобичајеном динамиком промена- кроз мање/више устаљен след стања и збивања. С тим да често измиче јасан одговор, како остварити хармонију, како осетити меру, у том свету, који је са одрастањем постао све комплекснији. Када више ништа није једнозначно, нити је могуће одржати дихотомне обрасце, типа присиле и слободе, аутентично свог и туђег, активности и пасивности… када процене властите или туђе интенције, могу да поприме значења од свега по мало. Тако нешто, постаје истовремено и добровољно и компромисно, или вољно и наметнуто, као и прилично невољно, а компромисно…комбинација колико хоћеш.  

.

MJ

.

Својевремено, Берново последње написано дело (Шта кажеш после Здраво?), позивало је читаоце да се запитају- колико често и на који начин у комуникацији избегавају спонтаност и блискост?

По њему, већина људи аутоматски би следила или бунтовно реаговала на свој застарели ‘родитељски програм’, који остаје меморисан. Истина, најчешће несвесни појединих раних утицаја, они би годинама остали у уверењу да су то оригинални, њихови, а не позајмљени ставови и избори. Насупрот томе, све време, кроз активирану селективну перцепцију (искључивањем нових и валидних података) и поткрепљивањем старих образаца, обликовали би тако на јединствен, себи својствен начин, увек исту причу о сопственој судбини, ‘доживљавајући’ слична искуства као некада.

Из данашње перспективе, са низом података из неуро-области, проучавања развоја детета и његових разноврсних капацитета за интеракцију са родитељима од првих дана, све више се препознаје значај превербалних искустава. Испоставља се да свако од нас има фрагменте запамћених врло раних искустава (имплицитна меморија). Ова исксутва остају неизречена, ван домашаја будног ока свесности. С тим да и те како утичу на људско понашање.

Сви актери комуникације, обликују своја искуства у односу на оно неизговорено, а што се подразумева (суптилно значење контекста у коме се налазе). С обзиром да је искуство необликовано, без јединственог, јасног значења, као и на фрагментирано обраћање пажње на поједине изоловане аспекте опажене целине, само сазнање често измиче, остајући на нивоу покушаја особе да интерпретира текућа збивања.

Тако, свако већ може по сопственој мери, имплицитног (оног непрепознатог и неосвешћеног) и експлицитног (препознатих сегмената сећања о конкретним збивањима и догадјајима), да га већ некако искроји.

Као и што се да претпоставити најчешће тога и није свестан. А што би и био, кад је лепо својим очима видео или чуо да се нешто тачно тако догодило.

 .

MJ

.

Није тешко претпоставити одушевљење са којим су многи антрополози, у првим декадама XX века, откривали ‘нова’ племена у неким до тада недоступним деловима света. Исход овог истраживачког жара за једниствене прилике посматрања-учествовања ‘ин виво’ различитих ‘социуса’ на делу, убрзо се манифестовао у низу научних публикација и књига посвећених тематици културне антропологије (дела Малиновског, Бенедиктове, наравно Мидове..).

Логично, након што је земаљски глобус детаљно истражен, понестало је нових одредишта на коме би се могао пронаћи по који ‘оригинални’ домородац у свом природном хабитату, а са њима и жара за ову област, са утиском да је све важно већ откривено и речено.

Пре неки дан, ББЦ вести, су објавиле чланак и фотку са сликом припадника једног од новооткривених амазонских племена у дубини бразилских шума ка граници са Перуом.

.

.

Фасцинација аутора чланка се види кроз додате индикаторе на слици са основним генеричким објашњењима о актерима сцене, приказаним попут занимљивих воштаних фигура неког музеја.

Неосетно се превиђа реакција самих људи који су ненајављено усликани, а којима изгледа баш и није до  гостију.

.

.

MJ

.