Psihoterapeut

Својевремено, Берново по�ледње напи�ано дело (Шта кажеш по�ле Здраво?), позивало је читаоце да �е запитају- колико че�то и на који начин у комуникацији избегавају �понтано�т и бли�ко�т?

По њему, већина људи аутоматÑ�ки би Ñ�ледила или бунтовно реаговала на Ñ�вој заÑ�тарели ‘родитељÑ�ки програм’, који оÑ�таје мемориÑ�ан. ИÑ�тина, најчешће неÑ�веÑ�ни појединих раних утицаја, они би годинама оÑ�тали у уверењу да Ñ�у то оригинални, њихови, а не позајмљени Ñ�тавови и избори. Ð�аÑ�упрот томе, Ñ�ве време, кроз активирану Ñ�елективну перцепцију (иÑ�кључивањем нових и валидних података) и поткрепљивањем Ñ�тарих образаца, обликовали би тако на јединÑ�твен, Ñ�еби Ñ�војÑ�твен начин, увек иÑ�ту причу о Ñ�опÑ�твеној Ñ�удбини, ‘доживљавајући’ Ñ�лична иÑ�куÑ�тва као некада.

Из данашње пер�пективе, �а низом података из неуро-обла�ти, проучавања развоја детета и његових разновр�них капацитета за интеракцију �а родитељима од првих дана, �ве више �е препознаје значај превербалних и�ку�тава. И�по�тавља �е да �вако од на� има фрагменте запамћених врло раних и�ку�тава (имплицитна меморија). Ова и�к�утва о�тају неизречена, ван домашаја будног ока �ве�но�ти. С тим да и те како утичу на људ�ко понашање.

Сви актери комуникације, обликују �воја и�ку�тва у одно�у на оно неизговорено, а што �е подразумева (�уптилно значење контек�та у коме �е налазе). С обзиром да је и�ку�тво необликовано, без једин�твеног, ја�ног значења, као и на фрагментирано обраћање пажње на поједине изоловане а�пекте опажене целине, �амо �азнање че�то измиче, о�тајући на нивоу покушаја о�обе да интерпретира текућа збивања.

Тако, �вако већ може по �оп�твеној мери, имплицитног (оног непрепознатог и нео�вешћеног) и ек�плицитног (препознатих �егмената �ећања о конкретним збивањима и догадјајима), да га већ некако и�кроји.

Као и што �е да претпо�тавити најчешће тога и није �ве�тан. � што би и био, кад је лепо �војим очима видео или чуо да �е нешто тачно тако догодило.

 .

MJ

.