Psihoterapeut

Колико се, истини за вољу, Ирвинг Џенис, социјални психолог, посветио проучавању негативности овог феномена, толико нам је свима драги Сремчев лик Фрау Габријеле, осветлио све могуће аспекте интриге приликом креирања колективног мишљења (у којем појединци у анонимности жагора, усклика и свеопштег комешања, губе одраз трачаре, и (не)свесно маскирају сопствене мотиве и инспирације).

.
Наиме, у првом случају, управо како Џенис показује избегавањем неговања оваквог дефектног стила мишљења, могле су се избећи низ кобних грешака које су учиниле поједине експертске групе (неке при врху америчке администрације, НАСА-ин Челенџер пројекат, пад СССР-а,…). Но, пошто су одлуке доношене под плаштом очувања основних групних вредности и норми, где би се носиоци критичног духа и позива на стручне процене доживљавали као носиоци семена раздора, такви предлози би бивали одмах одбацивани, уз преовладјивање стеротипних представа и начела. Група би функционисала као целина, где би се изгубила могућност промишљања и студиозног приступа проблему.

.

У другом случају, сасвим јасно Фрау Габријели, експерту по рођењу, никада и није било посебно стало да сагледава целовито и да покуша да схвати суштину. Забога, онда би ваљда сви који жељно чекају на готову причу, са јасно позитивним и негативним ликовима, могли да се запитају у којој мери је то што чују баш толико различито од онога што су они, или већ неки њима ближњи већ искусили. Овако, свима на вољу, нек лети перје. Свако по сопственом находјењу може нешто и да придода, или изостави, већ по свом укусу зачини (а да нико то и не примети, или им то природно право ускрати).

Уосталом, зар није лепше и лакше кад се прича и кад се све јасно ‘зна’ ?

.

.

MJ