Питања попут како се провести и чему тежити, тешко могу да заобиђу тематику бављања собом и враћа на размишљања о непосредно доживљеном телесном домену, који је просто незаобилазан када је у питању природа овог процеса. Почев од мирног излагању сунцу, води, или већ некој другој форми пасивног одмора, до живог учешћа у низу ко зна већ каквих креативних игара, покрета и активности.

Кратак осврт на наше хумане природне ресурсе (неуралну мождану организацију са сензо-моторним зонама предвиђеним за пријем и обраду разноврсних стимулација и сензација неопходних приликом доживљаја осета или покрета и сврсисходних активности) подсећа ме на визуализиране изобличене моделе хомункулуса.

.

.

.

(Модели су начињени у мушкој верзији, вероватно у недостатку имагинације аутора…но то је већ нека друга прича)

Како било, подсећају нас да су поједини делови тела у оквиру сензо-моторне схемате на унутрашњем плану много озбиљније схваћене, него што би већина икад помислила.

Можемо само да нагађамо како чудесни спој наслеђених датости код сваког понаособ бива стимулисан утицајима и сопственим активностима током живота и какве се синаптичке мреже међузависних релација организују. Ко зна у којим све смеровима се даље истанчава сензибилитет или моторика појединих делова тела који учествују у констелацији сложених координисаних активности. При томе, не треба заборавити и на могуће разноврсности у погледу афинитета и укуса.

Вратимо ли се на часак карактеристичном понашању људи током лета, игре ради, било би интересантно, рецимо, замилисити које сензо-моторне схемате су најстимулисаније биле у групацији типичних туриста или посетиоца Гуче или Белефа?

Заинтересовани се могу упознати са мањим пројектом којим се да направити модел властитог хомункулуса на овом сајту.

.

MJ

.
Наиме, у првом случају, управо како Џенис показује избегавањем неговања оваквог дефектног стила мишљења, могле су се избећи низ кобних грешака које су учиниле поједине експертске групе (неке при врху америчке администрације, НАСА-ин Челенџер пројекат, пад СССР-а,…). Но, пошто су одлуке доношене под плаштом очувања основних групних вредности и норми, где би се носиоци критичног духа и позива на стручне процене доживљавали као носиоци семена раздора, такви предлози би бивали одмах одбацивани, уз преовладјивање стеротипних представа и начела. Група би функционисала као целина, где би се изгубила могућност промишљања и студиозног приступа проблему.

.

У другом случају, сасвим јасно Фрау Габријели, експерту по рођењу, никада и није било посебно стало да сагледава целовито и да покуша да схвати суштину. Забога, онда би ваљда сви који жељно чекају на готову причу, са јасно позитивним и негативним ликовима, могли да се запитају у којој мери је то што чују баш толико различито од онога што су они, или већ неки њима ближњи већ искусили. Овако, свима на вољу, нек лети перје. Свако по сопственом находјењу може нешто и да придода, или изостави, већ по свом укусу зачини (а да нико то и не примети, или им то природно право ускрати).

Уосталом, зар није лепше и лакше кад се прича и кад се све јасно ‘зна’ ?

.

.

MJ

.

.

Претпостављам да аутори басни, попут оне о лаву и мишу и томе сличних, заокупљени преношењем поука намењеним људима, заправо и нису имали никаква сазнања о могућностима учења и памћења самих актера басни.

Како се може видети из прилога, ствар итекако функционише кад су лавови у питању. Без обзира на довољно дугу просторну и временску одвојеност од задњег виђања, лав очито није заборавио своје старе пријатеље и за кратко време је опет пожелео да се игра и мази.

Но, уколико се обрати пажња на телесни став и гестикулацију његових пријатеља, од почетних позиција и става на каучу, где су телесно јасно стављали до знања, како они не желе да иницирају било какав сувишан контакт са младунчетом, при новом сусрету су се суочили са свом присношћу одраслог лавовског загрљаја. Ако ништа друго, требало је прихватити радост тешку више стотина кила.

.

MJ

Широко заступљену цикличност у природи, није лако транспоновати и испратити на унутарпсихичком плану. Но, пре или касније, свако открива, свој унутрашњи ритам, са уобичајеном динамиком промена- кроз мање/више устаљен след стања и збивања. С тим да често измиче јасан одговор, како остварити хармонију, како осетити меру, у том свету, који је са одрастањем постао све комплекснији. Када више ништа није једнозначно, нити је могуће одржати дихотомне обрасце, типа присиле и слободе, аутентично свог и туђег, активности и пасивности… када процене властите или туђе интенције, могу да поприме значења од свега по мало. Тако нешто, постаје истовремено и добровољно и компромисно, или вољно и наметнуто, као и прилично невољно, а компромисно…комбинација колико хоћеш.  

.

MJ

.

По њему, већина људи аутоматски би следила или бунтовно реаговала на свој застарели ‘родитељски програм’, који остаје меморисан. Истина, најчешће несвесни појединих раних утицаја, они би годинама остали у уверењу да су то оригинални, њихови, а не позајмљени ставови и избори. Насупрот томе, све време, кроз активирану селективну перцепцију (искључивањем нових и валидних података) и поткрепљивањем старих образаца, обликовали би тако на јединствен, себи својствен начин, увек исту причу о сопственој судбини, ‘доживљавајући’ слична искуства као некада.

Из данашње перспективе, са низом података из неуро-области, проучавања развоја детета и његових разноврсних капацитета за интеракцију са родитељима од првих дана, све више се препознаје значај превербалних искустава. Испоставља се да свако од нас има фрагменте запамћених врло раних искустава (имплицитна меморија). Ова исксутва остају неизречена, ван домашаја будног ока свесности. С тим да и те како утичу на људско понашање.

Сви актери комуникације, обликују своја искуства у односу на оно неизговорено, а што се подразумева (суптилно значење контекста у коме се налазе). С обзиром да је искуство необликовано, без јединственог, јасног значења, као и на фрагментирано обраћање пажње на поједине изоловане аспекте опажене целине, само сазнање често измиче, остајући на нивоу покушаја особе да интерпретира текућа збивања.

Тако, свако већ може по сопственој мери, имплицитног (оног непрепознатог и неосвешћеног) и експлицитног (препознатих сегмената сећања о конкретним збивањима и догадјајима), да га већ некако искроји.

Као и што се да претпоставити најчешће тога и није свестан. А што би и био, кад је лепо својим очима видео или чуо да се нешто тачно тако догодило.

 .

MJ

.

Логично, након што је земаљски глобус детаљно истражен, понестало је нових одредишта на коме би се могао пронаћи по који ‘оригинални’ домородац у свом природном хабитату, а са њима и жара за ову област, са утиском да је све важно већ откривено и речено.

Пре неки дан, ББЦ вести, су објавиле чланак и фотку са сликом припадника једног од новооткривених амазонских племена у дубини бразилских шума ка граници са Перуом.

.

.

Фасцинација аутора чланка се види кроз додате индикаторе на слици са основним генеричким објашњењима о актерима сцене, приказаним попут занимљивих воштаних фигура неког музеја.

Неосетно се превиђа реакција самих људи који су ненајављено усликани, а којима изгледа баш и није до  гостију.

.

.

MJ

.

Из ко зна којих ‘изгубљених’ неуралних транзита израста фрагмент представе о некадашњим епопејама поводом Дана Младости. Замишљена ‘недужно’ као симбол рађања свих будућих поколења, а у духу покоравања љубави врховном владару-поретку.

Сцена позната- Устрептали младић/девојка, истакнути по својим успесима, са штафетом у руци, ће имати прилику да лично види и искаже поруку свих (’…ми ти се кунемо…’) нашем драгом, вољеном, Маршалу Јосипу Брозу (а.к.а. љубичици белој). Помно ће се мотрити на сваки Титов гег или омашку у говору, која ће преко ноћи постати благодетни знак мудрости или људскости (тада врло ретки у маси би смели гласно рећи старости или и првобитне неукости).

.

.

30-так година касније, одавно без годишњег поткрепљивања, далеко од сећања да је и била једном та Југославија, запитам се где наизглед нестају стари, више не важећи имиџи, гласови, звуци и покрети. Колико уствари време које брзо меље и помеће стара збивања стално изнова нам скреће погледе и мисли на след непосредних брзих токова свежих информација.

Тако се Ликови, без којих се некада није могло, полако пресељавају у архиве, са повременим покушајима да оживе у плакатним или историјским издањима. Они дубље емотивно поткрепљени доживљаји попут реминисценција ће носталгично блеснути побуђени неким актуелним тренутком.

.

MJ

Ситуација постаје знатно промењена, уколико наша непосредна стварност, или извесност одигравања неког збивања зависи од тих истих временских прилика. Да и не говоримо како се читава ситуација мења са неприликама које често изненадно доносе ћуди природе.

То ме подсећа на моју фасцинацију призором изненадне појаве жаба на улицама после доброг летњег пљуска. Вероватно у складу са тадашњим дечјим егоцентричним погледом на свет сам се питала зашто толико жабе воле кишу, скоро у потпуности несвесна у каквој фрци се налазе ова водоземна бића, као и вероватно остали ‘створови’ чији је еко-систем у директној условљености са надолазећом водом. Ко зна колико је у ствари бића о којима ми и немамо представу у таквим приликама током ноћи мењало или бранило властито станиште од надолазећих уљеза одскорашњих бескућника.

.

.

МЈ

Čitajući ovu knjigu, prisetila sam se priče o gladnom vojniku, koji svojim promućurstvom dok traje začinjavanje klin čorbe od namćoraste škrte babe nevoljno čini dobru Samarićanku. Iako je od samog starta starica ocrnjena, ni sam dovitljivi vojnik u celoj priči nije cvećka- ostaje neodvojiv od sopstvene ogoljene gladi kao motiva, a verovatno i slasti nadigravanja i dominacije u odnosu na babine potajne ‘gladi’.

.

.

Pitanje samosvesti i svesti, kao neodvojivih funkcija, koje krase čoveka i uz koje svaki pojedinac može da ima beneficije usled sagledavanja dugoročnih sopstvenih i širih perspektiva opet aktualizuje dileme o altruističkom kao potrebnom i verifikovanom idealu.

No, nije teško pretpostaviti da se problem opstanka ideje altruizma (po Dawkins-ovom prilično strogom kriterijumu, težnja očuvanja šire dobrobiti nauštrb sopstvene), nužno postavlja u sistemima gde po default-u mnogo toga suštinski izostaje, a učesnici žive sa neminovnim strahovima, što naprosto podstiče i pogoni u dejstvo one manje vidljive delove sante leda. U takvim uslovima, upravo potpomognuti tom svešću i samosvešću, možda pojedini neće odabrati altruisitički naspram egoističkog principa.

MJ

.

Osim zanimljivih podataka o različitim uzrasnim mogućnostima odolevanju pred iskušenjem (dobar deo najmladjih predškolaca bez obzira na sopstvenu želju da udvostruče ulog, često bi odmah po izlasku eksperimentatora pojeli slatkiš), ova longitudionalna studija je omogućila da se posmatra šta se dešavalo sa istim pojedincima koji su diferencirani u odnosu na početnu mogućnost odlaganja gratifikacije. U tu svrhu je ista populacija sada već odraslih osoba više puta ponovno ispitivana.

.

.

Na prvi pogled bezazlena situacija izlaganja čokoladnom iskušenju predškolaca i njihova trenutna/ odložena reakcija prepoznata je kao vitalni prediktivni pokazatelj njihovog kasnijeg uspeha u životu (počev od akademskih postignuća, stabilnosti i zadovoljstva na ličnom, emotivnom, interpersonalnom planu, uz veći stepen samopouzdanja, efikasnosti, izbegavanje konflikata ili stvaranje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i slično ).

Koliko god nepopularno zvučalo, odlaganje neposrednog udovoljavanja sopstvenoj želji, odnosno mogućnost samokontrole i afektivne regulacije kroz voljno usmeravanje pažnje sa vrlo poželjnog sadržaja koji naizgled može trenutno da pruži satisfakciju, ka podsećanju na bitnije dugoročnije ciljeve se ispostavlja kao ključni elemenat strategije suočavanja sa distresom, različitim frustracijama i neprijatnostima u životu.

.

MJ

.

.