Psihoterapeut

Od nedavno prelistavam Dawkins-ov roman Sebičan Gen, koji dovodi u pitanje postojanje altruizma. Niz uobičajenih primera, koji su ranije isticani u široj literaturi, kako pojedine jedinke često komuniciraju u cilju očuvanja potomstva i vrste, autor postupno dekonstruiše uvodeći nova značenja u odnosu na ideju o osnovnoj evolucionoj jedinici multiplikovanja i razmene- genima. Pri tome, sama specifična vrsta i nije toliko bitna u priči o primordijalnom genskom čorbuljaku koji je kroz više milenijsko krčkanje uspešno gradio sve složenije forme života. Stoga, po njemu, ‘urodjeni’ altruizam i nikada nije zauzimao visoko mesto u evolucionoj lestvici.

Čitajući ovu knjigu, prisetila sam se priče o gladnom vojniku, koji svojim promućurstvom dok traje začinjavanje klin čorbe od namćoraste škrte babe nevoljno čini dobru Samarićanku. Iako je od samog starta starica ocrnjena, ni sam dovitljivi vojnik u celoj priči nije cvećka- ostaje neodvojiv od sopstvene ogoljene gladi kao motiva, a verovatno i slasti nadigravanja i dominacije u odnosu na babine potajne ‘gladi’.

.

.

Pitanje samosvesti i svesti, kao neodvojivih funkcija, koje krase čoveka i uz koje svaki pojedinac može da ima beneficije usled sagledavanja dugoročnih sopstvenih i širih perspektiva opet aktualizuje dileme o altruističkom kao potrebnom i verifikovanom idealu.

No, nije teško pretpostaviti da se problem opstanka ideje altruizma (po Dawkins-ovom prilično strogom kriterijumu, težnja očuvanja šire dobrobiti nauštrb sopstvene), nužno postavlja u sistemima gde po default-u mnogo toga suštinski izostaje, a učesnici žive sa neminovnim strahovima, što naprosto podstiče i pogoni u dejstvo one manje vidljive delove sante leda. U takvim uslovima, upravo potpomognuti tom svešću i samosvešću, možda pojedini neće odabrati altruisitički naspram egoističkog principa.

MJ

.

U seriji experimenata u periodu dužem od 6 godina (1968-1974)  pri vrtiću Stanfordskog Univerziteta, ispitivano je u više navrata oko 550 dece, prosečnog uzrasta oko 4 godine. Eksperiment je vodio Walter Mischel, koji je zamislio zanimljivu problemsku situaciju. Svakom detetu bi predočio nakon što bi mu pružio čokoladicu da će dobiti dve, ukoliko sačeka dok se eksperimenatator ne vrati. Pred njih bi stavio zvonce na sto, da mogu da prekinu neprijatno čekanje. U svakom slučaju kako god da izaberu sledio im je početni ulog.

Osim zanimljivih podataka o različitim uzrasnim mogućnostima odolevanju pred iskušenjem (dobar deo najmladjih predškolaca bez obzira na sopstvenu želju da udvostruče ulog, često bi odmah po izlasku eksperimentatora pojeli slatkiš), ova longitudionalna studija je omogućila da se posmatra šta se dešavalo sa istim pojedincima koji su diferencirani u odnosu na početnu mogućnost odlaganja gratifikacije. U tu svrhu je ista populacija sada već odraslih osoba više puta ponovno ispitivana.

.

.

Na prvi pogled bezazlena situacija izlaganja čokoladnom iskušenju predškolaca i njihova trenutna/ odložena reakcija prepoznata je kao vitalni prediktivni pokazatelj njihovog kasnijeg uspeha u životu (počev od akademskih postignuća, stabilnosti i zadovoljstva na ličnom, emotivnom, interpersonalnom planu, uz veći stepen samopouzdanja, efikasnosti, izbegavanje konflikata ili stvaranje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i slično ).

Koliko god nepopularno zvučalo, odlaganje neposrednog udovoljavanja sopstvenoj želji, odnosno mogućnost samokontrole i afektivne regulacije kroz voljno usmeravanje pažnje sa vrlo poželjnog sadržaja koji naizgled može trenutno da pruži satisfakciju, ka podsećanju na bitnije dugoročnije ciljeve se ispostavlja kao ključni elemenat strategije suočavanja sa distresom, različitim frustracijama i neprijatnostima u životu.

.

MJ

.

.

Priroda procesa u ritualima kao da svojom težnjom ka obnavljanju istovetnih sekvenci potire prolaznost vremena i svedoči o kontinuitetu postojanja osobe kao posebne jedinke ili dela šire zajednice. U isto vreme, kao da na metaforičan način ovladava nepoznatim silama, čime se otklanjaju pretnje koje mogu da naruše lični ili širi sklad.

Egzistencijalistička filozofija, medju univerzalnim obeležjima vezanim za ljudsku egzistenciju, prepoznaje strepnju u odnosu na predstojeću neizvesnost kao neizbežnu pratnju svakodnevnice. Ne čudi stoga, šta za osnovne ritmove života se učvršćuju i pojedine ritualizarane radnje uvežbavane u porodičnom okruženju kroz prihvatanje zajedničke shemate po kojoj ukućani strukturiraju vlastito vreme ili aktivnosti. Ukoliko uspevaju da isprate sopstveni ustaljeni tok, utoliko dostižu i željeni mir i harmoniju porodičnog doma. Tako sa vaspitanjem deteta svi opet učvršćuju sistem verovanja i vrednovanja, kako više ne bi morali da se preispituju, nego nesmetano da žive i rade.

.

.

Uvek iznova u šire prihvaćenim ritualima, ljudi su se mogli podsetiti poznatog. Automatski bi pojačavali osnovne ritmove i samoregulativne mehanizme. Oživljavale bi uspomene na prvobitne identifikaciono-relacione sheme u sklopu širih zbivanja ili socijalnih obrazaca.
Na posletku to i jeste u cilju očuvanja zajedničke ideologije koja čini duhovnu vezivnu potku koja omogućava opstajanje specifičnog društvenog statusnog poretka ili uredjenja.

Rituali su poput bedema, uvek bili pred udarom dinamike kulturnih promena (neizostavna mešanja različitih kultura i naroda kroz migracije, vojne pohode i ratove, društvene krize i unutarnje prevrate, tehnološki i naučni napredak). U njihovu odbranu u prvom redu bi stajali institucionalizovani predstavnici religije, ili kulturno-duhovne tradicije ili pripadnici stabilne vladajuće interesne sfere.
Uvek slično, mireći nepomirljivo- težnju za sopstvenom društvenom ekspanzijom (kroz želju za pokazivanjem sopstvene moći, obično kroz ustaljeni ritam igre ceremonijalnog prikazivanja poglavara i podanika) u odnosu na strepnju pred intruzijom pripadnika ostalih svetova.
I uvek sa tendencijom prava na ustaljenost koja proizilazi iz samododeljenog prava na definisanje istine.

Ritualna koreografija naše stvarnosti omogućava da se godinama unazad odigrava čudan spoj različitih ideoloških svetova. Oslobodjen kućnog pritvora, Uskršnji zeka po obavljanju svoje hrišćanske misije će okrenuti glavu u odnosu na predstojeću Prvomajsku proslavu, bez crvenog barjaka, sada već ošamućenog proletarijata. U osnovi ove pojave, bez obzira što je zub vremena dobrano načeo oba ova tako različita sistema verovanja, opstaje ljudska potreba za poznatim i prepoznatljivim ritualnim uljuljkivanjem koje će bar trenutno odagnati strepnju i neizvesnost koja nas svakodnevno prati.

MJ

.

Iako dosadašnji pokazatelji efekata niti potkrepljuju, niti opovrgavaju ovaj stil promovisanja sopstvenih programa, godinama već kako u svetskoj, tako i domaćoj propagandi, regularno mesto zauzimaju medjusobna javna podmetanja i blaćenja protivkandidata.

Bez obzira na motive pojedinih izbornih štabova (postizanje kratkoročnog šok efekta ili možda promene stavova na duže staze kao u slučaju ’sleeper effect-a’, ili učvršćivanje stavova postojećih pristalica…), izgleda da ima dosta interesenata koji s užitkom prate ‘kako leti perje’. No, kakav god ishod negativne kampanje izazivale (neretko i kontraproduktivan u vidu blage mučnine i gadjenja) sa svakim se ‘incidentom’ skreće pažnja javnosti od procenjivanja validnosti argumenata pojedinih strana, kao i od ekstrapolacije u kom će se smeru dalje odvijati dogadjaji kada nečiji konkretni planovi i programi postanu deo svakodnevnice.

Od prvih primera video propagande, kakav je klip ‘The Daisy’ ( korišćen u kampanji L.Johnson-a, davne 1964.) stvari su se kreativno razmahale, kao u ovoj parodiji:

.

. 

.

. 

MJ

.

.

.

.

Na prvi pogled bezazlen, neverbalno uniformno uredjen kontekst, bez ikakvih mogućih posledica po osobu koja se zadesno nalazi u tom neobičnom, ako ne i smešnom okolišu…..

Brzo skeniranje i procesiranje podataka o socijalnom kontekstu, strelovito prodire u zonu ukorenjenih primordijalnih strahova (da, da, kolektivno nesvesno).

Naizgled nepotreban, milenijumima otupeo mehanizam potrebe za pribijanjem i pripadanjem grupi u cilju povećavanja šansi za preživljavanje u okruženju gde je bilo potrebno možda i danima tragati za hranom, skloništem i isto tako braniti od srodnih grupacija, oživljava u apsurdnoj sceni lifta.

Ovakvo iskustvo, zabeleženo bezbroj puta kroz istoriju civilizacije, vrlo brzo možemo iznova doživeti ukoliko ispratimo dnevno-političke stranice svetske štampe. Odvojene od autora i od onoga o čemu piše, reči i rečenice sa ciljem da stimulišu promišljanje, sve više zamenjuju slike, koje imaju mogućnost da postignu višestruko dalekosežniji efekat prenošenja poruka. Gledalac se lako saživljava sa vidjenim. Pojedine vizuelne scene istrgnute iz celine, uz uverljivi glas iz pozadine koji interpretira imaju mogućnost kreiranja predstava.

1954. godine, G. Allport je objavio delo “Priroda predrasuda”, objašnjavajući kako prirodni procesi pripadanja grupi i uobličavanja zajedničkih stavova i vrednosti mogu biti manipulisani u cilju povećavanja eskalacije nasilja kompletne grupe. Model koji mu je poslužio bio je nacistički, koji je negovanjem predrasuda pripremio tle za holokauste. Vešto manipulišući, negovano je kategorijalno mišljenje sa jasno označenom grupacijom koja je doživljena kao kriminogena i zločinačka, koja ne miruje i stalno je usmerena na razbijanje svega vrednog i neophodnog za preživljavanje čitavog naroda. Time je bilo opravdano biti častan gradjanin koji će motriti i obaveštavati, a kako eskalira sumnja, prozivati, preispitivati i na posletku kažnjavati prokažene.

Skini šešir, stavi šešir, skini šešir, stavi šešir……

.

. 

MJ

.

Elegantni misaoni problem, Frank Jackson-a (1982), podstiče razmišljanje o distinktivnoj razlici između znanja o nečemu i iskustvenog saznavanja.

Mary, briljantna naučnica, nekim čudom, ceo svoj život provodi u dihotomiji crno-bele prostorije, koristeći isključivo crno-belu tehnologiju (TV monitor) prilikom saznavanja o svetu. Postaje specijalista za neurofiziologiju vida, upoznata sa svim bitnim fizičkim zakonitostima i naučnim saznanjima i pretpostavkama o prirodi svetla i neuropsihologije opažanja.

Autor postavlja pitanje- Šta bi se dogodilo kada bi ona konačno sa izlaskom iz postojećih okvira prostorije ili posmatranjem TV-a u boji imala po prvi put iskustvo vidjenja crvene boje koju je do tada jedino zamišljala? Da li bi ona tek tada u stvari upoznala suštinski kvalitet boja koji je izostajao bez obzira na niz fizikalističkih činjenica koje je i ranije posedovala?

. 

. 

Čuveni Kineski nacionalni eksperiment Ned Block-a, na sličan način poziva nas da zamislimo mnogoljudnu kinesku populaciju udruženu u zajedničkom preformansu u kome bi svaki pojedinac opremljen telefonom i sa kontakt listom suseda na dat znak počeo transmisiju u cilju oponašanja funkcionisanja nervnog sistema prilikom prenošenja signala bola. Autor se pita da li bi proces u kome bi svaki pojedinac imitirao pojedinačni neuron koji je u datom trenutku aktiviran i potom prenosio susednim neuronima informaciju o bolu značio da je u tom trenutku cela kineska nacija u bolu.

Navedene filozofske dileme stimulisale su raznovrsna razmišljanja i nesaglasja medju niz autora, koji su preispitivali svaku premisu, kao i zaključke u datim logičkim problemima ukazujući na kompleksnost u kojoj izmiče jasna vizija mogućnosti sagledavanja i prenošenja konačne istine.

No, kao i u svim dijalektičkim zaključcima, nije teško prepoznati balans suprotnosti. Nasuprot, Mary-nog crno-belog oskudnog okvira, kojim Jackson metaforično ističe značaj iskustvenog saznanja, nije teško zamisliti da iskustvo samo po sebi, ne vredi bez posedovanja naučnih saznanja o prirodnim ili društvenim pojavama (and vice-versa, jel).

MJ

.

Prilikom promocije svoje knjige “The Puppet and the Dwarf”, Žižek govori, između ostalog i o nekadašnjim i sadašnjim modelima vaspitanja dece.

.

.

Žižek: “Recimo da imate jednog staromodnog oca, nedelja je i trebate da idete u posetu baki. Vas ‘totalitarni’ otac kaže:”Baš me briga da li ti se ide ili ne, ima da ideš!”. Vi, iako ste dete, shvatate da nemate baš izbora i pokoravate se njegovoj volji.

U sledećoj situaciji imate ‘tolerantnog’, post-modernog oca, koji kaže: “Znaš koliko te baka voli, ali bez obzira na to, ti treba da je posetiš jedino ako ti to stvarno želiš”.

A svako dete zna da ovaj na prvi pogled, slobodan izbor, sadrži čak jače naređenje, a to je:”Ne samo da moras da posetiš baku, nego to moraš i da voliš!”

To vam je jedan primer kako na prvi pogled davanje nekom izbora u sebi krije mnogo jaču instrukciju.”

Voditelj: “Da li to znači da se trebamo vratiti na onog oca koji na pitanje: ”Zašto?”, odgovara: “Zato, jer sam ja tako rekao!””

Žižek: “Apsolutno, poštenije je.”

.

.

U naslovljenoj knjizi, Žižek se poigrava sa različitim perspektivama i značenjima osnovnih religijskih (prevashodno hrišćanskih), kao i šire gledano, moralno-etičkih postulata koji se svakodnevno prepliću kroz različite socijalne relacije u modernom društvu izravno ih dovodeći u vezu sa intrapsihičkom dinamikom pojedinca.

U njima prepoznaje perfidnu patvornost i hipokriziju (kako on to često naziva, perverznost) iza manifestnog zalaganja za ideje čistote, humanosti, težnje ka višem.

Nastavimo li da se dalje poigravamo sa idejom o slobodi izbora kao apsolutnoj vrednosti per se, ne samo da otkrivamo iluzornost i nedostižnost iste, nego je moguće prepoznati da u domenu ostvarivanja većeg nivoa slobode, osoba vrlo lako može da ‘sklizne’ ka domenu bezobzirnosti, postepenim lišavanjem vlastite odgovornosti za sopstvene postupke i izbore u odnosu na sebe, druge osobe ili različiti kontekst.

Iz date perspektive, izgleda mnogo berićetnije imati ‘dobrog starog totalitarno- patrijahalnog oca’ koji nameće prinudu, jer to olakšava proces odvajanja od sagledavanja sebe kroz investiranje u proces projektovanja (gde otac oživljava sa lošim, ako ne i demonskim značenjem).

Postmoderni otac (koji i liberalizuje i limitira), ukoliko ima sluh za razvojne mogućnosti deteta, postepeno predočava kompleksnost sveta i odnosa u njemu, svest o mogućim posledicama sopstvenih izbora i time utiče da proces internalizacije različitih vrednosti i ostavlja prostor za vlastitu refleksivnost i inicijativu.

No, kao i uvek, mišljenje u kategorijalnim suprotnostima samo simplifikuje stvari koje to nisu.

MJ

.

Istraživači poput Meltzoff-a i Moore-a, serijalom eksperimenata o mogućnostima imitacije novorodjenčadi ’starih’ 42 sata, su ukazali na urodjene predispozicije za presimboličku komunikaciju. Bebe su uspevale da nakon pažljivog posmatranja lica eksperimentatora ponove slične pokrete ustima i jezikom, koje je pre toga sam eksperimentator marljivo pokazivao. Autori su pretpostavili da je to dokaz o predispoziciji za uskladjivanje podataka prikupljenim različitim modalitetima (vizuelno je nekim čudom prevodjeno na nivo visceralno-motornog doživljvanja). Zapravo, pretpostavili su da osnov neverbalne komunikacije deteta sa drugima čini mehanizam prepoznavanja sličnosti (’istosti’).

Otkrićem ‘mirror neurona’ kod makaki majmuna poput senzacionalnog buma rasplamsala su se nova istraživanja koja su uporedjivali mehanizme ‘ogledanja i empatije’ primata i ljudi.

Nesumnjivo kako neuralne konekcije postaju kompleksnije, interakcijom učenja i sazrevanja, tako neverbalna komponenta u komunikaciji odraslih osoba, postaje sve istančanija.

U kojoj meri je učešće i značaj neverbalnog u svakodnevnoj komunikaciji je očigledno. Mnogo istraživanja je pokazalo da baš neverbalni aspekt, mimo izrečenog, odlučuje da li se ljudi kroz svakodneveno ogledanje u očima drugih susreću ili rastaju.

U slučaju bračnog para Clinton, pred predstojeće predsedničke izbore, spontani Bill-ov gest i ekspresija lica govore univerzalnim jezikom.

MJ

.